Rüdiger Rossig | Journalist | Novinar

Novinar Rudiger Rosig čuo je muziku našeg novog talasa i panka 1986, tokom letovanja na ostrvu Lošinj, a zatim autobusom dolazio iz Nemačke u SFRJ na koncerte i žurke

Rudiger Rosig često je posećivao Beograd, Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, bivšu Jugoslaviju. Nemački istoričar i novinar, trenutno šef deska berlinskog „Tagescajtunga”, nedavno je ponovo posetio naš glavni grad, ovaj put da održi predavanje o gastarbajterima i da, usput, poseti koncert dve hrvatske grupe – „Pavela” i „Vatre”.

O statusu gastarbajtera govorio je nedavno jer je 2006. objavio knjigu pod nazivom „Eks Jugosi” namenjenu prvenstveno nemačkoj publici kako bi razvejao tamošnje predrasude o migrantima, kako ih Rudiger naziva, koji dolaze u njegovu zemlju.

– U svojoj knjizi ispričao sam dvadeset životnih priča, predstavio sam dvadeset portreta migranata sa prostora bivše Jugoslavije. Najstarija junakinja moje knjige, Bosiljka Šedlih, u Nemačku je došla još 1968. i to samo na mesec dana. Ostala je i u međuvremenu dobila i saveznu medalju Nemačke za čast. Najmlađa je devojka iz Bugojna koja je 1994. kao četrnaestogodišnjakinja stigla i uspela četiri godine kasnije, u regularnom roku, da maturira. Potom je upisala i studije. Ovom knjigom sam želeo da srušim predrasude o gastarbajterima koje vladaju u Nemačkoj. Jer, moji junaci su uspešni ljudi koji su zadržali dvojezičnost, dobro se integrisali u društvo – priča Rudiger Rosig i to na dobrom, kako on insistira da se kaže, srpsko-hrvatskom jeziku.

Priča ovog istoričara koji je studirao balkanologiju kako bi naučio istoriju i kulturu ovih naših balkanskih prostora, seže u 1986. godinu kada je tokom letovanja na ostrvu Lošinju polemisao o novom muzičkom talasu i panku sa jednim zagrebačkim pankerom.

– Sedeli bismo na doku i pričali o muzici, ja duboko frustriran nemačkom muzičkom scenom i on koji je objašnjavao kako je tadašnja jugoslovenska muzička scena išla sasvim drugim putem od našeg. Mi smo novi talas imali samo godinu dana, potom je umesto njega zavladao šlager. A vi ste imali nešto sasvim drugo. Taj moj poznanik, kojeg ću kasnije ponovo sretati i družiti se sa njim, obećao mi je da će mi poslati kasete nekih vaših bendova. Nisam verovao da će one stići do mene i ako ih pošalje jer sam znao kako je u ondašnjem DDR-u bilo nemoguće nabaviti kasete, a ako biste se odvažili da ih pošaljete poštom, policija bi ih obavezno proveravala. Zato nisam verovao da ću išta dobiti. Verovali ili ne, stiglo mi je deset kaseta: „Partibrejkersi”, „Paraf”, „Disciplina kičme”, „Pankrti”, „Šarlo” (ceo „Paket aranžman”), „Bijelo dugme”, „Buldožer”... – priseća se Rosig

Kada je 1987. godine ponovo stigao na Lošinj uveliko se, kako kaže, palio na muziku koja mu je stigla poštom iz Jugoslavije. A onda je celu 1988. sa društvom dolazio autobusom iz Hajdelberga, u kojem je živeo, do Zagreba, odlazio na koncerte, žurke, pa nazad na autobus i sutradan u školu.

– Dvanaest časova je trajao put u jednom pravcu, ali mi to tada nije smetalo. Tokom te 1988. godine čak 12 puta smo došli do Zagreba. A sa devojkom sam čak pratio neke bendove tokom njihovih turneja – priča Rudiger Rosig.

U Beograd je došao kada je osvanuo projekat „Rimtutituki”.

– Stigao sam da pišem tekst o antiratnom protestu. O opozicionim stavovima srpskog rokenrola. I sve njihove članove sam tada upoznao. Zatim smo, 1993. godine, u Pragu i Berlinu, organizovali koncert za zagrebačke „Vještice”, EKV, „Brejkerse” i „Orgazam”. Bila je to prva zajednička svirka srpskih i hrvatskih muzičara tokom rata – ističe Rudiger Rosi.

Dugo godina je naš sagovornik dolazio i odlazio sa ovih naših prostora pokušavajući paralelno sa novinarskim poslom da magistrira. Uspelo mu je to 2004, a u radu pod naslovom „Sunčana strana ulice” Rosig se bavio razvojem jugoslovenske rok scene od 1960. do 1991. godine.

objavljeno: 09.06.2015

published online on Politika